Konobe su se u Milni počele graditi 1913. (kad sam i ja rođen). Moja mati me nosila sa sobom u Milnu da bi pomagala graditi. Ostavila bi me u maloj drvenoj zipki ispod masline, a ona bi radila. Sve su žene nosile nejaku djecu sa sobom u polje, ako doma nisu imale staru nonu koja se za njih brinula. Preći toliku udaljenost, od kuća do polja svakim danom, bio je veliki problem za sve žitelje sela.
Te su godine konobe sagradili:
Prvi stanovnik u Milni bio je pok. barba Dome Bartućev (Kuzme Bartućeva otac). Oni su sagradili kuću u Milni 1922. godine. Samo je on u Milni i obitavao, a ponekad mu i žena, pok. Prošperina (bila je jako dobra). Obično su za večeru imali brujet od škarpunica.
Ja sam bio drugi stanovnik u Milni. Godine 1928., kad sam počeo privatno učiti gimnaziju, cijeli sam dan provodio učeći u Milni. Ljeti navečer mi se nije mililo ići natrag u selo, pa bih spavao u Milni, u našoj konobi, među bačvama. Nije bilo baš ugodno, ali bilo je lijepo.
Sve bi čovjek dao samo da se uvečer ne vraća uzbrdo u selo. U tim trenucima selo je bilo nekako neželjeno, a Milna želja svih.
Važna godina za nastajanje Milne bila je i 1911., kad je plemić dr. Luiggi Boglić sagradio vilu Solitudo na zapadnoj, a njegov brat Franc vilu Sogno na istočnoj obali. To je plemstvo bilo važno za naše selo – oni su bili vlasnici zemlje, a mi smo je obrađivali i davali “dohodak”.
